037 3875 554; 063 467 788; 065 87 555 44

Jabuka

Domaća jabuka (Malus domestica Borkh.) je verovatno hibridnog porekla, a nastala je u centralnim delovima Azije. Njoj najsrodnija vrsta, Malus sieversii, se još uvek može naći na planinama u Kazahstanu, Kirgistanu, Tadžikistanu i nekim delovima Kine, na visinama između 1200 i 1800 m iznad nivoa mora. Kako su kroz ovaj predeo prolazili putni pravci koji su povezivali Kinu sa Bliskim Istokom i Evropom, verovatno su putnici bili ti koji su doprineli rasprostiranju jabuke van njene domovine.

Postoje arheološki primerci jabuka iz Anadolije koji su stari nekih 8500 godina, mada se još uvek sa sigurnošću ne može govoriti otkud tu jabuke i da li su ih ljudi uzgajali. Prvi podaci o kultivaciji jabuke govore o uzgoju u Anadoliji i severnoj Mesopotamiji u drugom milenijumu p.n.e. Do 500. godine p.n.e. jabuka je verovatno bila uzgajana širom Persijkog Carstva. Kada je Aleksandar Makedonski zavladao Persijom oko 300. godine p.n.e. uzgoj jabuke se proširio kroz grčki (helenski) svet. Teofrast je razlikovao slatku domaću jabuku i kiselkaste divlje.

Sa razvojem Rimskog carstva razvilo se i voćarstvo, a domaća jabuka se proširila ka zapadnoj i severnoj Evropi. Sa širenjem svog areala, domaća jabuka je dolazila u kontakt sa divljim vrstama roda Malus, često je hibridizovala i obogaćivala svoj genotip. Takođe je jako brzo zamenila ove divlje vrste u životu ljudi, tako da su one najpre potisnute, a potom i verovatno iščezle. Ovo bi značilo da jabuke koje su jeli Kelti, Franci, Gali i druga germanska plemena, kao i Stari Sloveni, više ne postoje na planeti.

Od 13. veka n.e. jabuke su postale veoma uzgajana vrsta širom Evrope. Tokom 16. i 17. veka evropski kolonisti prenose jabuku u Amerike. Sredinom 17. veka prenose je u Južnu Afriku. Krajem 18. veka počinje uzgoj jabuke u Australiji i na Tasmaniji. Tako domaća jabuka može zahvaliti napretku civilizacije na širenju areala.


Jabuke su na sledećim podlogama: M-9, M26, MM106.